Printaj članak

Dnevnik jedne framašice, 24. srpnja 2016.

Nedjelja, 24. srpnja 2016.

Nekada nisam voljela tišinu. Kažu da je sablasna. Uistinu je nekada bilo tako, dok nisam shvatila da u njoj mogu doći k Tebi. Tada je tišina postala poput naručja. Bila je rame za plakanje i oslonac. Zato što moja usta nisu ništa zborila, moje srce je moglo govoriti.   U jednom trenutku je plakalo u drugom se smijalo. Bilo je pomalo bedasto, ali bilo je živo. Te noći je reklo da želi biti s Tobom. To me je pomalo prepalo, jer se ipak tako rijetko s Tobom srećem. Htjela sam ga ušutkati, jer bi moglo reći nešto što se poslije više neće moći vratiti. Mislila sam da će molitva biti samo način da se smirim, nešto što će me uljuljati u san. Nisam bila spremna na velike korake.   No, srce je te večeri bilo tvrdoglavo i nije prestalo. Reklo je da je tako sretno s Tobom. Pomislila sam da je to tako licemjerno od njega, jer je ono mlado i nije spremno na žrtvu koju takva sreća traži. Kada krene po zlu ono će se uspaničiti i požaliti sve što je do tada reklo, jer niti jedno srce ne želi biti ranjeno. Pokušavala sam ga upozoriti, no ono me opet nije poslušalo. Osokolilo se i reklo mi da ga nikada stvarno ne slušam. Dovelo me do ruba živaca. Moje bi srce najbolje trebalo znati što se dogodi kada se nekome predaš. Ili će netko tebe iznevjeriti ili ćeš ti iznevjeriti nekoga. Razočarenje je neizbježno i bol se neće moći sakriti. Prolazili smo takve razgovore već mnogo puta. Samo mi je govorilo o svojim ožiljcima.   Neke stvari je moje srce već iskusilo i zbog toga sam ga htjela očuvati. Odlučila sam da zbog njega neću poduzimati nikakve rizike. Pomirila sam se s kratkotrajnim zadovoljstvima koja neće nikome nauditi. Svaki dan bih tražila novu sreću, ne ostavljajući za sobom nikakve repove. Zabavljala sam se maštajući o koncertima na koje bih mogla otići, haljinama koje bih mogla kupiti. Trudila sam se stalno biti u pokretu, kako se moje srce nikada ne bi osjetilo osamljenim u ispraznosti. Nekada smo imali boljih dana, nekada lošijih.   Onda je moje srce sve uprskalo. Čak mi se usudilo reći da uzalud trošim vrijeme, da ništa nikad zapravo nisam radila za njega, da je to samo moj izgovor. Govorilo je da radim ono što svi drugi rade: samo tražim kratkotrajne užitke, zaokupljam se materijalnim i sve to zato što se bojim života. Nemam hrabrosti pronaći vlastiti put, pa slijedim tuđe, vjerujem svakojakim reklamama i puštam da drugi određuju moje snove.   Zaderalo se na mene da me varaju kada kažu da je sreća u luksuznom životu i da se velike stvari događaju jedino kada puno putuješ, zarađuješ i kupuješ. Reklo je da se ponašam toliko kontradiktorno njemu . Ono što je meni puno njemu je malo, ono što je njemu puno meni je malo. Srce je reklo da ono najviše voli ovu tišinu. Učinilo mi se da to nije posve uputilo meni. Htjela sam mu reći da moj glas ne može samo tako ignorirati, no bilo je kasno.   Srce je napokon uhvatilo svoj trenutak i učinilo mi se da je ono što je reklo čekalo cijeli život kada će izgovoriti. Reklo je, u molitvi, da želi imati dar da može ostaviti sve. Nije htjelo više slušati glas razuma i biti oprezno. Reklo je da ne želi više kratkotrajne užitke. Priznalo je stidljivo da se i ono jedno vrijeme mislilo da će tako biti sretno i da se varalo.   Sreću je jedino uistinu osjetilo kada je počelo dolaziti k Tebi. Bilo je jako nježno kada je reklo da bi to htjelo češće činiti, ali da zna da zato mora ostaviti sve drugo. Nije se stidjelo priznati da je taj dar od Boga koji želi poniznost. Kada je prvi put pričalo razumu o tome ono se nasmijalo i reklo da je to u isto vrijeme požrtvovno i luđački. No, srcu te večeri to nije bilo važno, jer je znalo da samo kao ponizno može biti s Tobom. Iskreno s Tobom može biti jedino kada zna da je sve drugo spremno odbaciti za Tvoju blizinu.   Voljela bih kada bi ta večer mogla trajati vječno.  

- Jedna framašica